Naša Planinarenja - Tornička bobija i Jablanik

Dva dana pred polazak je bio dogovor da na akciju idu Nikola, Ivan, Vasilije, Zoran i Damir. Sutradan su otkazali Damir i Zoran pa je ostatak družine odlučio da se akcija skrati na jedan dan (samo Bobija), s nadom da će se možda i za taj jedan dan odraditi plan cele dvodnevne akcije. Urađene su nove maršrute, ranci su prepakovani i krenulo se.

Krenulo se u 7:00 iz Beograda i na Pašnoj Ravni smo bili u 9:20. Pošli smo planiranom stazom ali smo posle pola sata hoda naišli na lokalnog dedu koji nam je rekao da je tim putem obilazno i da se nećemo snaći, pa nas je uputio kako prečicom da izađemo na put za Bobiju. Taj nas je deda skrenuo u neko šipražje i nestaze, preko ograda i kroz paprat, sve vreme nam od pozadi dovikujući ponovljena uputstva. Kad smo mu malo zamakli izbili smo na put i nastavili dalje. Posle nekog vremena smo sustigli neku ženu koja je imala jedno od onih lica bez starosti i godina i upitali je za put, da proverimo. Reče da i ona ide tuda i da će nam pokazati. Baba je pričala o svemu i ničemu, žalila se na sušu i napuštanje sela, ali je držala takav tempo da smo je jedva pratili. Najzad ona skrenu levo a nas uputi desno, ka crkvi-brvnari i vrhu. Posle nešto hoda stigosmo do jednog lepo uređenog mesta, sa terenom za fudbal, nekom kućom i ljudima, sa tablom ”Bobija” i stazama uokvirenim belim kamenjem. Pitali smo kuda staza vodi i dobili odgovor da vodi na vrh koji je 3.5km odatle. Nastavili smo izvrsno markiranom stazom od koje su se svakih 200m odvajale nove, za vidikovce i ko zna kud. Kad smo najzad izbili na vrh, zatekli smo samo jednu trulu osmatračnicu usred visokih borova i jedan repetitor. Pogleda nije bilo, ali je nedaleko od puta bilo lepo postavljenih panjeva za sedenje pa smo se malo okrepili. Po silasku do one kuće i ljudi smo otišli da sipamo vode na obližnjem izvoru pored crkve-brvnare. Ona baba je pričala da je to lekovita voda i da su ljudi izdaleka dolazili da je piju, a oni ljudi rekoše da je to najbolja voda u zapadnoj Srbiji. Da li je najbolja ne znamo, ali je meka ko da je nema i vrlo ukusna.

Okrenuli smo natrag i dugo išli putem kojim smo došli. Kako je bilo vremena odlučismo da odemo i na Jablanik pa smo neke seljane upitali kojim je putem najbolje. Jedan od njih nas povede kilometar-dva da nam pokaže. Tu gde smo skrenuli sreli smo opet onu babu koja nam se obradova i krenu za nama. Ubrzo potom nam se putevi raziđoše a mi se spustismo u potok gde smo napravili pauzicu za lađenje nogu. Posle toga je išao dobar uspon a mi smo pomalo lutali no ipak smo nekako došli do grebena i njime došli do vrha Jablanika. Tada nam je već bilo jasno da moramo požuriti da nas mrak ne uhvati. Silazili smo širokim putem, pored nekih drvoseča pa kroz dve raskrsnice. Nikola je zabrinuto išao napred sa kartom, čudio se i radovao. Presekli smo tu pa tamo i na kraju ugledali asfaltni put. Bezbrižno smo se spustili do njega i njime prošli još oko kilometar do kola. Stigli smo u sumrak, petnaest minuta po zalasku sunca.



	Tornička Bobija i Jablanik

avgust 2003
1272m 1274m
30km
Ivan, Nikola Vasilije		Dva dana pred polazak je bio dogovor da na akciju idu Nikola, Ivan, Vasilije, Zoran i Damir. Sutradan su otkazali Damir i Zoran pa je ostatak družine odlučio da se akcija skrati na jedan dan (samo Bobija), s nadom da će se možda i za taj jedan dan odraditi plan cele dvodnevne akcije. Urađene su nove maršrute, ranci su prepakovani i krenulo se. Krenulo se u 7:00 iz Beograda i na Pašnoj Ravni smo bili u 9:20. Pošli smo planiranom stazom ali smo posle pola sata hoda naišli na lokalnog dedu koji nam je rekao da je tim putem obilazno i da se nećemo snaći, pa nas je uputio kako prečicom da izađemo na put za Bobiju. Taj nas je deda skrenuo u neko šipražje i nestaze, preko ograda i kroz paprat, sve vreme nam od pozadi dovikujući ponovljena uputstva. Kad smo mu malo zamakli izbili smo na put i nastavili dalje. Posle nekog vremena smo sustigli neku ženu koja je imala jedno od onih lica bez starosti i godina i upitali je za put, da proverimo. Reče da i ona ide tuda i da će nam pokazati. Baba je pričala o svemu i ničemu, žalila se na sušu i napuštanje sela, ali je držala takav tempo da smo je jedva pratili. Najzad ona skrenu levo a nas uputi desno, ka crkvi-brvnari i vrhu. Posle nešto hoda stigosmo do jednog lepo uređenog mesta, sa terenom za fudbal, nekom kućom i ljudima, sa tablom ”Bobija” i stazama uokvirenim belim kamenjem. Pitali smo kuda staza vodi i dobili odgovor da vodi na vrh koji je 3.5km odatle. Nastavili smo izvrsno markiranom stazom od koje su se svakih 200m odvajale nove, za vidikovce i ko zna kud. Kad smo najzad izbili na vrh, zatekli smo samo jednu trulu osmatračnicu usred visokih borova i jedan repetitor. Pogleda nije bilo, ali je nedaleko od puta bilo lepo postavljenih panjeva za sedenje pa smo se malo okrepili. Po silasku do one kuće i ljudi smo otišli da sipamo vode na obližnjem izvoru pored crkve-brvnare. Ona baba je pričala da je to lekovita voda i da su ljudi izdaleka dolazili da je piju, a oni ljudi rekoše da je to najbolja voda u zapadnoj Srbiji. Da li je najbolja ne znamo, ali je meka ko da je nema i vrlo ukusna. Okrenuli smo natrag i dugo išli putem kojim smo došli. Kako je bilo vremena odlučismo da odemo i na Jablanik pa smo neke seljane upitali kojim je putem najbolje. Jedan od njih nas povede kilometar-dva da nam pokaže. Tu gde smo skrenuli sreli smo opet onu babu koja nam se obradova i krenu za nama. Ubrzo potom nam se putevi raziđoše a mi se spustismo u potok gde smo napravili pauzicu za lađenje nogu. Posle toga je išao dobar uspon a mi smo pomalo lutali no ipak smo nekako došli do grebena i njime došli do vrha Jablanika. Tada nam je već bilo jasno da moramo požuriti da nas mrak ne uhvati. Silazili smo širokim putem, pored nekih drvoseča pa kroz dve raskrsnice. Nikola je zabrinuto išao napred sa kartom, čudio se i radovao. Presekli smo tu pa tamo i na kraju ugledali asfaltni put. Bezbrižno smo se spustili do njega i njime prošli još oko kilometar do kola. Stigli smo u sumrak, petnaest minuta po zalasku sunca. Okrepili smo se i presvukli u kolima i produžili za Valjevo. Prošli smo nekoliko puta korzom, seli u neki kafić na obali reke, popili kafe i tonike i vrnuli se za Beograd. planirana maršruta može se videti ovde. ostvarena maršruta može se videti ovde.