Niko nije imao vremena da ide samnom, pa sam se spakovao i krenuo sam. Prognoza je predviđala "oblačno ali bez kiše" do uveče.

Autobus "Pegaz Ivanjica" preko Ljiga je krenuo u 7:00 a kartu sam platio 250din. U Ljigu sam bio u 8:30 pa sam malo lutao gradićem do 10:00 kada je krenuo autobus za Slavkovicu (30 din karta). Od Slavkovice (10:10) sam nastavio peške dobrim usponom do doma. Stigao sam u 11:00 i odmah produžio dalje stazom br 1.

Staza je išla na vrh Rajca, a magla je postajala sve gušća. Na samom vrhu se nije moglo videti ni tri metra u daljinu. Markacije su, srećom, dobre pa sam lako nastavio ka Dobrim Vodama. Put je bio ravan i širok ali je magla bila tako gusta da sam joj ukus osećao u ustima. Gdegde bi se ona malo razišla, pa opet zgusnula, ali je vremenom ipak slabila. Vetar nije bio jak, nije bilo ni hladno, pa nije bilo teško ići. Usput sam jeo bagremovo cveće i pokušavao da shvatim šta je oko mene. Posle nekog vremena sam stigao do Dobrih Voda. To je planinarska kućica sa još jednim pomoćnim objektom (iz kojeg se čula zvonjava medenice). Zbunjujućoj magli se ovde pridružio i neki beli kanap kojim su Bele Vode bile opasane i koji nije dozvoljavao da se priđe kući. Nekako sam razaznao markacije koje su išle ka zapad-jugozapadu, što je po mojoj karti moglo da vodi ka Suvoboru. Zaputio sam se tuda i ubrzo došao u dolinu jednog potoka duž koje su se jasno videle markacije. Nastavio sam tuda. Magla je bila sve ređa, tako da sam mogao da uživam u izvanrednoj pitomoj lepoti tog potoka i njegove doline. Iznad mene je obletala neka velika ptica, a potok je bio pun punoglavaca i sitnih riba. Zadovoljno sam koračao stazom koja je svakih pedesetak metara prelazila preko potoka, išla čas poljančetom čas borovim šumarkom. Posle dosta hodanja, shvatio sam da sam Suvobor obišao i da to sigurno nije staza kojom je trebalo da idem. Pošto je nebo bilo oblačno a vreme za stizanje do Divčibara opasno kratko, odlučio sam da dignem ruke od prvobitne rute i produžim ovom (koja je i dalje bila uredno markirana). Par kilometara kasnije, naišavši na jedan proplanak sa kućama, sigurno sam se orijentisao i pronašao mesto na karti. Pala je odluka da putem koji ide niz potok nastavim do sela Gornji Banjani i odatle preko Gornjeg Milanovca odem nazad za Beograd. Put je i dalje išao tesno uz potok i gaženje te rečice je postalo sve teže pošto je ona nabujala od obilnih kiša koje su tih dana padale. Išao sam polako, uživajući u miru vlažne šume. Na jednom mestu sam naišao na pet krava koje su pasle posred staze i gledale me netremice; provukao sam se nekako između njih uz tepanje i izvinjavanje. Nešto posle toga prošao sam pored jedne brane koja kao da je pravljena za desetak puta veću reku, mada je kroz nju prolazila samo ova moja. Nastavivši dalje, počinjao sam da sumnjam u moju orijentaciju jer je na selo već trebalo da naiđem. Nabasao sam na neki asfaltni put koji nije trebalo da bude tu, pa sam nastavio njime. Ubrzo potom, naiđoh na nekoliko kuća i ljudi i učinih nešto o čemu sam uvek sanjao: "Dobar dan! -Dobar dan! -Gde sam ja? -Gornji Banjani!"

Utom je počela da rominja neka rosulja, a ja sam produžio dalje i stvarno ugledao pravo selo. Saznao sam da sledeći autobus za Milanovac ide u kroz sat i po, u šest. Prošetao sam selom, video neuglednu crkvicu iz 1806-te, osmotrio veliku šatru pod kojom su tekle pripreme za ispraćaj i završio u seoskoj kafani. Kafana je jednobrodna i prostrana; po zidovima su slike Vojvoda Mišića, Stepe i Putnika, pa slika Ravne Gore i portret Karađorđev. Uz jednog prepariranog sokola i par volovskih rogova stajao je i poster "Rocky IV". Naručio sam čaj i potvrdio informaciju o autobusu, doznavši da karta košta pedeset dinara. U kafani u početku nije bilo nikoga a prvi gost koji je ubrzo došao objasnio je misteriju postera pozvavši vlasnika: "Roki, daj mi jedno pivo!". Ovaj je, sa čačkalicom u ustima, progunđao nešto i uslužio čoveka. Napolju je kiša već uveliko lila a stoni fudbal i bilijarski sto koji su stajali kod vrata uskoro su počela da okupiraju deca. Ja sam drobio vreme i pijuckao topao čaj. Kad je došlo vreme za autobus, platio sam čaj od deset dinara i izašao pred kafanu da pod njenom ciradom sačekam da on pristane prekoputa. Već je bio usidren nedaleko, i kada je krenuo ka "stanici" i ja ka njemu mašući -- on je produžio! Mašem ja i idem za njim ali on ne vidi i vozi dalje prazan! Tada su stvari krenule nizbrdo. Saznao sam da sledeći ide tek za tri sata; vratio sam se u kafanu na prećutno nezadovoljstvo Rokijevo i naručio još jedan čaj. Vreme je od tada teklo sve sporije a ja nisam znao kako da ga prekratim. Ona deca su ulazila i izlazila, igrala bilijar i stoni fudbal. Malo pomalo sam se s njima sprijateljio pa su me učili da vrtim one plastične fudbalere i pričali kako oni svaki dan satima to igraju. Ja sam ih častio žetonima i slušao ih kako se hvale. Pričali su mi da mogu da zovem taksi koji košta dvesta dinara, da idem do susednog sela pa odande hvatam autobus... Mali Darko, koji ide u peti razred, pokazivao mi je kako da belu kuglu uteram u rupu iz tri odbitka, plavokosi Ivan je bio siguran da sam moj nož kupio na pijaci u Milanovcu, a kiša napolju nije prestajala. Nekako su prošla i ta tri sata (ukupno pet u selu) i ja sam ušao u autobus koji je krenuo u 21:15. I vozač je bio pričljiv pa sam mu objasnio svoju muku i pitao ga koje su mi šanse da u Milanovcu uhvatim nešto za Beograd. On reče da su šanse skoro nikakve i objasnio mi je šta sve mogu da pokušam: da čekam na stanici do negde dva sata po ponoći, da siđem na magistralu i stopiram ili da drugim autobusom odem do jedne kafane na putu za Čačak u koju svraćaju autobusi i tamo nekoga izmolim da me poveze. Po dolasku u Milanovac pokazao mi je kako da odem do magistrale i poželeo mi sreću. Na stanici me je jedan vrlo ljubazni čovek (inače pijan ko zemlja) prošetao po svim mestima ove velike zgrade gde se mogu naći službenici. Na kraju smo ih našli, i od njih sam saznao da prvi autobus za Beograd prolazi u 3:10 ali da kroz pola sata ide jedan kojim mogu ići do kafane (ovaj put kod Rudnika) u koju svraćaju vozači. Pošto je kiša pljuštala, stopiranje nije dolazilo u obzir i odlučio sam se za moljakanje u kafani. Iskusio sam strahote staničnog toaleta i slušao pevačke napore pijanih staraca dok lokalni autobus nije stigao. Vozaču sam objasnio da idem do šofer-kafane (kako su  je nazivali stanični službenici) a on mi samo reče da ništa ne brinem.

Posle kraće vožnje pozvao me je i rekao da je to to. Ja sam izašao na pljusak i preko puta ugledao jednu malu kuću sa ugašenim svetlima. Kafana se zvala "Šofer Kafana". Srećom beše tu jedan čovek i objasni mi da oni više ne rade, ali da kilometar i po dalje uz put ima druga kafana koja radi. I šta ću. Izvadim baterijsku lampu i zaputim se po noći magistralom. Kiša je lila kako iz tuša, vetar je duvao, a ja sam mlatio onom lampom da me nešto ne bi zgazilo ko psa. Prolazili su ogromni kamioni a ja se sklanjao u jarak, tutnjali su autobusi, brza i spora kola. Na par mesta u mrklom mraku nešto je glasno klokotalo, za dlaku sam izbegao da upadnem u rupčagu duboku bar tri metra, vetar je šibao kišu u lice, a ja sam uporno tabanao napred. Posle bar dva kilometra došao sam do velike kafane "Rudničko Brdo" (ili tako nekako). Sklonio sam se pod nadstrešnicu i pitao mladog kelnera da li služe napolju. Zamolio sam ga da mi pokaže najgoru stolicu (pošto sam bio skroz mokar i verovatno blatnjav) i da mi donese neku čorbicu. Pošto sam se temeljno smrz'o a ceo dan sam samo mršavo jeo, prepun tanjir izvrsnog goveđeg čorbuljka sa toplom pogačom me je okrepio bolje nego što bi ma šta drugo. Kelneru sam objasnio svoju tužnu situaciju i on reče da ništa ne brinem, te da će mi on naći prevoz. Posrkao sam čorbicu i iza kuće se presvukao. Natopljene pantalone sam zamenio trenerkom, vetrovku sam morao da skinem, a rukave duksa da zavrnem. Pošto sam se upristojio, ušao sam unutra. Bilo je malo gostiju, samo kamiondžije i automobilisti. Ubrzo sam se sprijateljio sa mladim kelnerom koji je bio izvanredno ljubazan i nadasve prijatan i prirodan. U čudu sam ga gledao kako svakoga ko odlazi pita da li može da do Beograda poveze njegovog druga. Nikako nije imao sreće, u stvari - ja je nisam imao. Naručio sam dugi espreso (koji služe sa čašom vode i čokoladicom, sve za 30din) i raspričao se sa njim i jednim lokalnim profesorom fizike koji je čekao da ga neki autobus pokupi, ali za jug. Mada sam bio unutra, nije mi bilo baš toplo jer nisu grejali, što ne bih ni primetio da nada za autobusom nije opasno opadala. Gosti su bili retki, ali zanimljivi. Došao je sa prijateljem jedan naš cenjeni i nagrađivani pisac (lik sam mu prepoznao, ali ne mogu da ga povežem sa imenom), pa dva pandura koji zbog magle koja se spustila nisu mogli da rade svoj posao, putnici iz Bosne, razne kamiondžije... Profesor je uhvatio neki prevoz i otišao, ali ja nikako. Kelner (moje godište) mi je davao novine, a ja sam mu pričao kako ministar za nauku zakopava fundamentalna istraživanja. Oko tri sata po ponoći, četvrtog sata u kafani, naručio sam njihovo domaće kiselo mleko. Taman kad sam stigao do pola, kelner me pozva: "Ajde, putuješ!" Zahvaljivao sam mu se i zahvaljivao, na brzinu pokupio svoje stvari i otišao do pokazanog mi žutog automobila.

Moj prevoz je bio polugluvi i poluslepi deda, koji je nekakvim folksvagen karavanom vozio pet jagnjića za svadbu u Borči. U kolima je kreštao do daske odvrnuti radio na kojem su narodnjaci urlali preko probijenog zvučnika, i sve to prošarano jakim šumom gubljenja stanice. Jedan refren sam dobro zapamtio: "Neko vozi auto, neko vozi traktor, ja i moja mala - motokultivator..." Iako je bio čulni invalid, deda je vozio kao Sena. Kroz maglu gustu kao mleko je vozio sedamdeset, sekao je krivine i vozio levom stranom. Pojas nije vezivao. Srećom, bio je ćutljiv pa sam na miru mogao da strahujem za svoj život gledajući ispred sebe. Usput sam malo razmišljao i shvatio da od Banjana na ovamo sve što je moglo da krene po zlu, krenulo je. U pokušaju da predvidim blisku budućnost premišljao sam gde bi deda mogao da me ostavi, a da mi bude najnezgodnije. Ispalo je da od dvomilionskog grada, jedino ako ne ide dalje od  jugoistočnog dela može da mi naudi. Tako je i bilo - ostavio me je u Žarkovu. Srećom, uhvatio sam pedeset-keca do Slavije, gde sam u cokulama, trenerci i sa zavrnutim rukavima prodefilovao do početne stanice mog autobusa i uspešno stigao kući, u minut tačno dvadeset i četiri sata pošto sam iz nje otišao.

ako ima onih koji ne veruju da je na ovu akciju bačena kletva - evo još argumenata.

Nekoliko dana po povratku u Beograd došlo je vreme da se topografska karta koju sam koristio vrati planinarskom društvu. Kako do karte nije lako ponovo doći, Nikola i ja smo se složili da kartu skeniramo. Kako on skener nije mogao da dobavi u kratkom roku, odlučili smo se za usluge nekog tipa koji se reklamira po internetu. Sve sam s njim dogovorio, cena nije bila visoka i kartu bismo dobili uredno narezanu na CD. Međutim dan pre nego što je kartu trebalo da vratim taj mi se javio i rekao da mu se skener pokvario i da od skeniranja nema ništa. Pala je odluka da se karta fotokopira i tako sačuva bilo šta. To je trebalo da bude urađeno uz put, pre odlaska do Društva. Kletva koja je zapetljavala konce prethodnih dana nije mirovala ni tada pa je i meni i Nikoli iz glave izbila činjenicu da ni jedna fotokopirnica ne radi posle osam sati uveče.

put koji sam prošao od Slavkovice do Gornjih Banjana ucrtan u kartu pogledajte ovde.