Ovo je sigurno bila jedna od najluđih avantura: to je bio
prvi pokušaj da nešto sami organizujemo i izvedemo.
Krenuli smo sa PD
Železničar na noćni uspon na Rtanj. Pre Rtnja smo (ceo autobus)
svratili na Bovansko jezero (kupali se), u Soko Banju i u akciju branja
jagoda i lekovitog bilja (nije bilo jagoda pa smo iskoristili priliku
da malo prolutamo okolnim brdima). Podno Rtnja smo stigli predveče i na
uspon se krenulo oko ponoći. Bilo je prilično nezanimljivo: baterijskom
lampom osvetljavati pete onog ispred sebe i vući se kao kornača nije
baš planinarski ideal. Kad se tome dodaju dosadni klinci koji se
klibere i isfrustrirani matorci koji ne dozvoljavaju preticanje dobije
se propala akcija. Kad smo najzad izbili na vrh dočekao nas je
strahovito jak vetar koji nije dozvoljavao zaržavanje, tako da smo
zaobišli gužvu oko dobijanja pečata i krenuli natrag. Kako je
počelo da svanjiva bilo je nešto prijatnije, a nije bilo ni gužve.
Brali smo rtanjski čaj i drugo bilje i spremali se za nastavak
avanture.
Plan je, naime, bio da posle uspona produžimo za svoj groš do Knjaževca (30ak km) gde bi nas dočekala Nikolina baka posle čega bismo nastavili za Svrljig u čuvenu kafanu Kamiondžije.
Oko 6 ujutru smo, dakle, uzeli topografsku kartu u ruke i zaputili se ka selu Rujište . Posle malo lutanja nađosmo put i krenusmo njime. Ubrzo smo shvatili da smo premoreni i da nemamo snage da nastavimo. Tražili smo one obore sa krovom, ali nismo nasli ni jedan slobodan pa smo se zadovoljili hladovinkom jednog oraha. Tu ostasmo skoro sat vremena: ja nisam oka slopio a Nikola jedva da je dremnuo. Ipak, nastavismo dalje. Selo je bilo bez vode (normalno stanje) pa smo se malo namučili dok je jedna ljubazna žena ubedila jednog škrtog komšiju da nam napuni čuturice. Nastavismo dalje, kroz poljane i šume, putevima i stazama. Iako smo od sela još jednom, na izvoru, dopunili čuture one su uskoro opet bile prazne a narednog sela nigde na vidiku. Nimalo nam nije bilo svejedno, ali morali smo napred. Dodjosmo nekako do sela, sipasmo vodu i - odustasmo. Videli smo da su nam šanse da stignemo do Knjaževca pre mraka vrlo male. Posle kraćeg odmora zaputismo se na magistralni put da stopiramo. Ali - oćeš! Ni jednih jedinih kola. Nedelja, vašar u susednom selu... ni žive duše. Krenusmo mi veoma polako ka Knjaževcu i tom selu sa vašarom: zvalo se Bučje i bilo je dobrih 15ak km od nas. Posle negde trećine puta nas pokupi jedna vesela družina u trabantu. Nagurali smo se ko stoka ali smo bar stigli do Bučja. Tu smo se nadali da ćemo videti bar neka kola koja kreću za Knjaževac ali jok. Sedeli smo premoreni u centru sela i čekali. Posle više od sat vremena zamolili smo u jednoj kući da pozovemo Nikolinog kuma da dođe po nas. Tri puta smo, na po 15min zvali ali ga nismo dobili. Najzad je nikola otišao kod dobrih ljudi da pozove taksi, ali je pre toga pozvao kuma dobio ga. Uskoro je došao po nas i spasao nam glave.
Prvobitni plan da odmah ujutro nastavimo za Svrljig smo preinačili dodavši još jedan dan boravka u Knjaževcu. Pokazaše mi grad, odmorismo se i lako krenuli sledećeg jutra.
Polako ka selu Žlne, pored dosta kupina i pored upozorenja da je dan ranije tu viđen vuk. Gore-dole po planinama, kroz prelepo selo Ponor pa do auto-puta. Tu smo se malo zagubili tražeći Mačkovu Glavu, skrenusmo sa planiranog puta i prošavši kroz još jedno selo (sa novom crkvom) izbismo nazad na auto put. Tu smo skrenuli kroz šumarak na jedan proplanak da se plaknemo i presvučemo i potom smo nastavili za kafanu. Najedosmo se ko svinje, što je preteklo ponesosmo i posle peripetija oko autobusa nekako stigli u Niš, zakasnivši na voz. Naredni polasci za Beograd su bili neizvesni jer je pruga bila prekinuta kod Lajkovca. Nekako smo se dogovorili kojim ćemo vozom ali - nismo imali love. Trebalo je otići do centra Niša i razmeniti evriće. Ovde su na scenu stupile razlike među nama, ovaj put u metabolizmu. Nikola je onaj obilan obrok primio kao kamila i, po spopstvenom priznanju, naredna dva dana samo pio vodu. Ja sam, sa druge strane, već u vozu bio gladan. To znači da sam između ova dva stadijuma intenzivno vario i da mi nije bilo do pomeranja a kamo li do jurcanja po Nišu u potrazi za menjačnicom koja radi. Tako je mene moj drug cimao ko mladog majmuna dok sam ja gunđao (sve dok mi nije kupio sladoled).
Nekako smo ipak ušlu i voz oko 23h, vozili se do Ralje, gde su nas istovarili i uputili u krcate autobuse koji su nas zajedno sa dva krda priprostih radnika iz okolnih sela odvezla do drugog voza koji će nas odvesti do Beograda. Sve u svemu - nezaboravno.
Plan je, naime, bio da posle uspona produžimo za svoj groš do Knjaževca (30ak km) gde bi nas dočekala Nikolina baka posle čega bismo nastavili za Svrljig u čuvenu kafanu Kamiondžije.
Oko 6 ujutru smo, dakle, uzeli topografsku kartu u ruke i zaputili se ka selu Rujište . Posle malo lutanja nađosmo put i krenusmo njime. Ubrzo smo shvatili da smo premoreni i da nemamo snage da nastavimo. Tražili smo one obore sa krovom, ali nismo nasli ni jedan slobodan pa smo se zadovoljili hladovinkom jednog oraha. Tu ostasmo skoro sat vremena: ja nisam oka slopio a Nikola jedva da je dremnuo. Ipak, nastavismo dalje. Selo je bilo bez vode (normalno stanje) pa smo se malo namučili dok je jedna ljubazna žena ubedila jednog škrtog komšiju da nam napuni čuturice. Nastavismo dalje, kroz poljane i šume, putevima i stazama. Iako smo od sela još jednom, na izvoru, dopunili čuture one su uskoro opet bile prazne a narednog sela nigde na vidiku. Nimalo nam nije bilo svejedno, ali morali smo napred. Dodjosmo nekako do sela, sipasmo vodu i - odustasmo. Videli smo da su nam šanse da stignemo do Knjaževca pre mraka vrlo male. Posle kraćeg odmora zaputismo se na magistralni put da stopiramo. Ali - oćeš! Ni jednih jedinih kola. Nedelja, vašar u susednom selu... ni žive duše. Krenusmo mi veoma polako ka Knjaževcu i tom selu sa vašarom: zvalo se Bučje i bilo je dobrih 15ak km od nas. Posle negde trećine puta nas pokupi jedna vesela družina u trabantu. Nagurali smo se ko stoka ali smo bar stigli do Bučja. Tu smo se nadali da ćemo videti bar neka kola koja kreću za Knjaževac ali jok. Sedeli smo premoreni u centru sela i čekali. Posle više od sat vremena zamolili smo u jednoj kući da pozovemo Nikolinog kuma da dođe po nas. Tri puta smo, na po 15min zvali ali ga nismo dobili. Najzad je nikola otišao kod dobrih ljudi da pozove taksi, ali je pre toga pozvao kuma dobio ga. Uskoro je došao po nas i spasao nam glave.
Prvobitni plan da odmah ujutro nastavimo za Svrljig smo preinačili dodavši još jedan dan boravka u Knjaževcu. Pokazaše mi grad, odmorismo se i lako krenuli sledećeg jutra.
Polako ka selu Žlne, pored dosta kupina i pored upozorenja da je dan ranije tu viđen vuk. Gore-dole po planinama, kroz prelepo selo Ponor pa do auto-puta. Tu smo se malo zagubili tražeći Mačkovu Glavu, skrenusmo sa planiranog puta i prošavši kroz još jedno selo (sa novom crkvom) izbismo nazad na auto put. Tu smo skrenuli kroz šumarak na jedan proplanak da se plaknemo i presvučemo i potom smo nastavili za kafanu. Najedosmo se ko svinje, što je preteklo ponesosmo i posle peripetija oko autobusa nekako stigli u Niš, zakasnivši na voz. Naredni polasci za Beograd su bili neizvesni jer je pruga bila prekinuta kod Lajkovca. Nekako smo se dogovorili kojim ćemo vozom ali - nismo imali love. Trebalo je otići do centra Niša i razmeniti evriće. Ovde su na scenu stupile razlike među nama, ovaj put u metabolizmu. Nikola je onaj obilan obrok primio kao kamila i, po spopstvenom priznanju, naredna dva dana samo pio vodu. Ja sam, sa druge strane, već u vozu bio gladan. To znači da sam između ova dva stadijuma intenzivno vario i da mi nije bilo do pomeranja a kamo li do jurcanja po Nišu u potrazi za menjačnicom koja radi. Tako je mene moj drug cimao ko mladog majmuna dok sam ja gunđao (sve dok mi nije kupio sladoled).
Nekako smo ipak ušlu i voz oko 23h, vozili se do Ralje, gde su nas istovarili i uputili u krcate autobuse koji su nas zajedno sa dva krda priprostih radnika iz okolnih sela odvezla do drugog voza koji će nas odvesti do Beograda. Sve u svemu - nezaboravno.
