Zašto sam pristao da idem? I ne samo to: zašto sam se sam javio da i ja želim poći? Stvarnog, unutrašnjeg razloga nikako nisam mogao imati jer nikada do tada nisam praktikovao bilo šta slično. U svakom slučaju, verovatno ponesen pričama sa ranijih akcija (posebno kafanskim delovima), negde krajem oktobra postadoh član planinarske ekspedicije za Medvednik.
Kako se u današnjem pomodarskom Beogradu dobra kafana teško može naći, uprkos hiljadugodišnjoj srpskoj tradiciji, zavera je morala biti sklapana u jednom od poznatih beogradskih kafića, čije ime iz marketinških razloga neću sad navoditi. Tako se trojica drugova, uključujući i moju neiskusnu malenkost, okupiše da razrade detalje prvog samostalnog planinarskog pohoda. Ivan i Nikola obezbediše karte, kompase, planove maršute – uopšte, (skoro) sve što bi iskusni i prekaljeni planinari na njihovom mestu uradili. Ja obezbedih samo svoje prisustvo, naivno pun poverenja.
Usled gužve oko selidbe Nikola je pored najbolje volje ipak morao odustati, tako da se grupa svela na dva člana. Ivan mi ukratko objasni plan: ujutro kad kolima stignemo podno Medvednika valja udariti pravo na njega, potom (pošto bi to trebalo da brzo bude gotovo) do duplo daljeg sedećeg vrha, pa, ako ostane vremena, i do trećeg. Rekoh:  “Dobro, važi.”
Ivan je hteo da pije čaj. I to ne običan čaj. To je morao biti čaj od usput pažljivo pobranog bilja, i morao je da se spravlja i pije baš na vrhu planine. Verovatno zbog toga što u podnožju, gde ima struje, ima drugačiji ukus, posebno onaj kupovni proverenog kvaliteta i neotrovnosti. Da bi se to izvelo bilo nam je potrebno grejno telo, koje nam je Nikola ljubazno stavio na raspolaganje, u vidu špiritusne lampe sa (što će se kasnije ispostaviti kao ključni detalj) oko četvrt litre špiritusa.
Na dan polaska ustadoh u cik zore da bih uspeo da dođem do Ivana oko šest. Tamo dobih instrukcije njegovog oca o tome kako ukrotiti besnu zver od kragujevačke Zastave, stare tačno koliko i mi. I tako je jednog ranog novembaskog jutra, uz drndanje motora i škripu branika, počela naša avantura u malom.
Nekih 80 kilometara dalje i, na moje veliko iznenađenje, pola rezervoara manje, posle peripetija u Valjevu i pregaženih potoka u obližnjim selima, stigosmo podno neke ogromne planine i do nečega što sam ja proglasio za planinarski dom. Na pitanje gde je Medvednik, lokalni seljak samo pređe rukom preko pomenute planinčine. Na pravom smo putu, zaključismo.
Kompas u džep, hrana i lampa u ranac, a mapa u ruke – samouvereno polako krenusmo. Ah, planinske li idile: vetar čarlija, ptice cvrkuću, a potok žubori. Kada je nešto kasnije na kratko kišica pala ptice su ućutale, vetar se malo pojačao, a potok nastavio malo jače da žubori. To nas nije sprečilo da srknemo po koji gutljaj hladne vode iz potoka. Primetismo na susednom brdašcetu šumu koja je bila posečena baš tako da ono što je ostalo podseća na jaje, te sa malo divismo krajoliku. Sve u svemu, taj deo puta je bio krajnje opušten.
Vreme je neočekivano brzo prolazilo, a mi smo neočekivano slabo napredovali. Na pravom smo bili putu, u to nije bilo sumnje, ali su nam mape, u koje smo se najviše pouzdali, bile potpuno beskorisne jer nismo znali gde se tačno nalazimo. To nije mogao da nam kaže ni glupi prastari GPS – da li mu je smetalo drveće, oblaci ili nestabilna politička situacija na Filipinima ja ne znam, ali znam da bi to čudo moralo da radi bolje, pa makar ga i ja lično pravio. Znači bili smo poluizgubljeni: na dobrom putu, ali bez poznatih početnih i krajnjih tačaka.
Ne mogu reći da nije bilo lepo – tišina i sloboda, netaknuta šuma i povremeni vidikovci bili su takvi da bi doprli i do mnogo mirnijih priroda od naših. Tako stigosmo i do poslednjeg većeg uspona koji je vodio kroz samu šumu. Još neko vreme smo se mučili da iskapiramo kuda treba ići, jer ono “samo uzbrdo” više jednostavno nije bilo dovoljno. U međuvremenu su se navukli oblaci, te smo dobili baš tmurno vreme, nije to više bio dan kada sam hteo da se nađem u divljoj šumi na planini koja nosi ime Medvednik. Pa ne zove se ona tako za džabe! Zašto kod nas nema, na primer, Kengurnika? Zbog toga je onaj deo moje pažnje koji nije bio zadužen da spreči sudar sa drvetom, bio u krajnjoj pripravnosti da na i najmanji zvuk tipa “rrrrrr” signalizira da je vreme da podvijem rep i šmugnem na prvo drvo koje mi padne pod ruke. Ali ipak nisam to učinio.
Kad konačno stigosmo do nečega što smo proglasili vrhom, posle početnog ushićenja, sa žalošću konstatovasmo da je već dva sata, i da nam je dotle bilo potrebno čitavih pet sati. Naravno, nije više bilo ni govora o poseti bilo čemu drugom jer mrak pada za nepuna tri i po sata. Valjalo se vratiti nazad i to najkraćim mogućim putem.
Pratili smo markacije i ubrzo shvatili koliko smo u dolasku, u stvari, išli zaobilaznim putem. Ivan zvani orjentacija je već polako počeo da gubi pretstavu o pravcu kretenja, dok sam ja bio znatno više samouveren. Markacije su bile jasne i put je bio lagan. Sve do jednog račvanja puta: valjalo je pregaziti potok i krenuti ili lošijim putem uzbrdo ili boljim putem uz potok. Umesto da na najnormalniji način i dalje pratimo markacije, mi nastavismo onim boljim putem, koji je uz to bio i pogrešan. To smo ubrzo i primetili, ali je bilo već kasno, nije nam se vraćalo nazad, a nekako je bilo i logično da ako smo videli potok kada smo krenuli penjati se treba pored njega i da se vratimo. Iako samo po sebi sasvim tačno,  neophodno je da to bude isti potok, što u našem slučaju nije bilo ispunjeno. Polako me je već hvatao strah jer sam znao da mrak pada za sat vremena, a mi još nismo nigde stigli. Adrenalin je počeo da radi i dobio sam takav priliv snage da je Ivan za kojim sam ja kaskao ceo dan imao problema da me prati. Puta je već nestalo i nastavili smo da idemo po najvećoj divljini uz potok. Šta da radim, odrastao sam uz Robinzona Krusa i Ivan je kasnije bio potpuno u pravu iznevši komentar: “Tvoja logika je bila da ako ideš nizvodno kad-tad ćeš stići do mora...” Tragično je to što nam se pravi put u par navrata nalazio svega par desetina metara uzbrdo.
Oko pola pet, kada je već bilo manje od pola sata do potpunog mraka, Ivan je jednostavno ja-ne-mogu-više seo. Dok sam iz očaja igrao oko njega, ubedio me je da ipak nigde nećemo uspeti da stignemo i da nam predstoji noć u šumi. Pa kako sam mogao da se smirim? To je bio moj najveći strah iz detinjstva, koji me i dan danas prati u vidu noćne more. Ali šta da se radi kad je već tako... Pa i nije tako strašno, govorio sam sebi, ima suvog granja, založićemo vatru, nije ni suviše hladno, možda neko uspe i da dremne na opalom lišću.
Odabrasmo mesto za “logor” ispod jedne ogromne bukve, skupismo okolo suvo granje i prepustismo se svojoj sudbini. Uz par kapi špiritusa vatra je brzo planula i pružala toplotu i sigurnost. Valjalo je tako provesti još 13 časova do svitanja. Pa krenimo nekim redom:

19h – vreme nam nije išlo na ruku. Počeo je da duva neki vertić, a i kiša je paduckala.
20h – izgleda da kiša nema nameru da stane. Šta više, pojačala se. Ivan predloži da napravimo kolibu, na šta smo se obojica lepo nasmejali.
20:30h– kišu smo mogli da izdržimo još, recimo, sat – dva, ali nikako celu noć. Uzeli smo kolibu u ozbiljno razmatranje. Iz torbe je Ivan izvadio konopac koji je bio taman dovoljne dužine da opaše četiri obližnja drveta. Ja sam skupljao krupnije grane za prvi sloj “krova”, dok je Ivan brstio lokalno žbunje i donosio velike stabljike paprati preko toga. Posle nekog vremena konstatovali smo da je dovoljno i premestismo sebe i svoje stvari tamo, od već skoro potpuno ugašene vatre. Kiša je nemilosrdno padala.
21h – moram priznati da nas je neko vreme oblio jedan prijatan ponos što smo ovu stvar sa kolibom ovako uspešno izveli. Kakav-takav krov nad glavom, brdo nam čuva leđa od vetra, a sve delo naših ruku.
21:30h – zaštita ipak nije bila idealna. Odozgo je polako, ali neumitno kapalo, tako da smo krovnoj konstrukciji dodali moj kišobran i Ivanovu kabanicu. I dalje je kapalo. Daleko je bilo bolje nego pod otvorenim nebom, ali je ipak kapalo. Počelo je da biva hladno jer smo bili poprilično mokri i produvani vetrom. Uz to još i u potpunom mraku. Morali smo kako znamo i umemo da založimo vatru, i to od vlažnog drveća. Tu na scenu stupa špiritus: naslažem vlažne grančice i lišće, polijem malo špiritusom i zapalim. Dok špiritus izgori ono granje se osuši i i samo zapali. Manevar je uspeo i počeli smo se grejati oko male, ali tople vatre.
22h – primetili smo da ništa već 10 sati nismo okusili. A znali smo da čoveku treba hrane. Potpuno preko volje i na silu smo pojeli nešto polu-vlažnog hleba sa paštetom.
22h do 01h – ništa. Smarali se, strahovali (bar ja), smrzavali, održavali vatricu kao pećinski ljudi, ali uz stalnu pomoć špiritusa. Nismo ni u stanju da pričamo, samo da sklupčani gledamo u mrak. Kiša je i dalje padala.
01h – čuo sam zavijanje. Kao da sam u sred svoje najgore noćne more. Nisam mogao verovati da se to meni zaista događa. Opet zavijanje. Pogodi me u sred grudi i sav se stresem uz hiljade misli koje mi u trenutku prolete kroz glavu. Strašno. Ne sećam se da li sam ikada u životu bio više uplašen, a da to nije trajalo samo par trenutaka. Ivan je samo drhtao od hladnoće i rekao da uobražavam.
01:30h – i Ivan je čuo zavijanje. U daljini i jedva čujno, ali je zavijanje. Strah postaje sve jači i trzamo se i na vlastite senke. Šta da radimo ako vuk zaista i naiđe? Da se penjemo na bukvu? U redu, on ne može gore, ali sigurno može duže od nas da čeka ispod. Mi gore, on dole, i – šta onda. Niti u Nedođiji možemo nekoga dozvati, niti radi moj mobilni, niti iko zna da smo tu. Bolje izglede imamo sa nožem u ruci pa skači na njega.
02h – skroz smo vlažni. Drhtimo ko prutovi. Meni su ostale suve grudi i leđa, dok su Ivanu suva samo stopala. Ali barem više ne čujemo zavijanje. Oko nas samo mrak i šuštanje kiše. I dalje ne mogu da prihvatim da se ja nalazim sada i ovde. Sve je tako nestvarno, i noć, i strah, i zvukovi, i drhtavica; svoje telo kao da ne osećam – da li iz očaja ili bunila, drhtavi um mi je nekuda neodređeno lutao.
03h – kiša je polako slabila i konačno stala. Ah, olakšanja. Stavljamo sebe u nemoguće pozicije iznad i oko vatre samo da bismo raskravili smrznute delove tela i osušili najvlažniju odeću. Špiritus je već pri kraju, a ostalo nam je još čitava tri sata da probdimo
04h – kiša je ponovo krenula i za pola sata smo bili opet vlažni. Poslednjim kapima špiritusa jedva uspevam da napravim vatru. Vlažno drveće krcka i smrdi, peku nas oči od dima, ali imamo izvor toplote i svetlosti. Ne znam šta bih bez te vatre radio, da mi mozak nije bio zaokupljen održavanjem tog jadnog ognjišta potpuno bih poblesavio.
05:30h – željno iščekujemo prve zrake sunca. Kiša opet polako prestaje.
06h – konačno. Nikada se nisam novome danu toliko obradovao – najduža noć je bila iza nas i prva dnevna svetlost mi je ulivala novu snagu. Čak je i kiša potpuno stala. Preko noći smo se tako nadimili loženjem vlažnog drveća da smo zaudarali na sušeno meso na kilometar – sve  je bilo spremno samo da se isecka za pasulj i prokuva.

    Kada se već potpuno razdanilo bio sam kao preporođen. Strah i hladnoća su minuli, video sam da šuma i nije tako strašna i bio spreman za polazak. Ali to nije bio slučaj i sa Ivanom. Bio je znatno više promrzao nego ja i nije imao adrenalina da ga pumpa. On je heo da sedne i odmori se. Pa gde ćeš više da se odmaraš? Kako možeš da sediš i ne radiš ništa? Opet sam počeo da igram oko njega, dok je on samo tupo ponavljao: “Sačekaj malo...” A to “sačekaj” bi nam donelo isto koristi koliko i moja kasnija ideja o zvanju pomoći, od koje me je Ivan uspešno odgovorio, kao i ja njega sada.
    Kuda krenuti? Pa prvo na neki brežuljak da vidimo kuda je najpametnije. Tako smo i uradili i ugledali neki blatnjavi put na susednom brdu. Bolje išta nego ništa – tamo smo se i uputili. Kozije staze i plastovi sena su nam govorili da je tuda ljudska noga ipak nekada išla. To je bilo ohrabrujuće.
    Stigavši do puta, imali smo novu dilemu: levo ili desno. Budući da nismo imali pojma gde se nalazimo, bilo je skoro potpuno svejdno kuda poći. Vođen preostalim patrljkom orijentacije odabrah desno. Kakav-takav, ovo je ipak put. Na svakih, recimo, pet kilometara bi trebalo da naiđemo na kuću, ako ne i celo selo.
    Ubrzo smo izašli iz šume i pred nama se pružio veliki pogled u dolinu. A meni nešto poznata ona šuma što je dole vidim... pa... to je ona jajasta šuma! Da, i Ivan je potvrdio. Pođosmo još malo napred i ubrzo videsmo planinarski dom i žućkastu mrlju od naših kola. Konačno, spas – znao sam da ću kasnije sa smeškom prepričavati šta nam se izdešavalo, ali tada sam samo hteo da se nađem u civilizaciji i suvoj odeći. Vidno opušteniji i raspoloženiji smo u miru dovršili tu malu i poučnu, ali i ne-ponovila-se avanturu.
    Kod kuće sam toga dana spavao kao zaklan.