Sve je počelo jednog lepog septembra, poslednje simetrične godine za narednih stotinu i deset. Miholjsko leto je držalo nogu u vratima zime a mene i mog vernog druga Nikolu su svrbela stopala. Planinarsko društvo je sastančilo i najavlivalo livadarenja i balove pa smo se ohrabrili da po prvi put potpuno samostalno isplaniramo i izvedemo jednu planinarsku akciju. Gledali smo kartu, merkali okolna brda i planine, skupljali pare za benzin. Kao najzgodnija žrtva učinila nam se planina Cer, stotinak kilometara zapadno od Beograda. Sa svojih 687m visine i dobrim prilazom bila je to idealna meta, a obližnji Šabac već je viđen kao konačište po obaveljnom zadatku. Plan je bio da se pre podne veremo po planinama, obilazimo sredjevekovne ruševine i vrhove a da popodne obiđemo taj Mali Pariz i najzad zaglavimo u nekoj kafani sa dobrom klopom.
Plan je zvučao vrlo sočno i ubrzo se bacismo na ostvarenje. Prvi korak je bio nabavljanje topografske karte u Vojnogeografskom institutu. Posle dosta zivkanja, pregovaranja, nagovaranja i moljakanja, posle jednog mog neuspešnog odlaska i ganjanja po sajmu knjiga, Nikola je otišao do instituta pored Novog Groblja da bi mu rekli da Cer nemaju u starom izdanju, već samo u novom koje nije za prodaju civilima. Ja strovalih sav svoj bes i srdžbu na njega i njegovo neumeće u pregovaranju, te pođosmo zajedno nedelju dana kasnije. Dočekao nas je jedan mršavi kapetan ukočenih leđa. Njega je mrzelo da živi a mi smo hteli kartu. Posle dosta listanja i pregledanja pokazalo se nemogućim da ga ubedimo da stara izdanja potraži po budžacima velike zgrade da bi ih prodao dvojci studenata za tridesetek dinara. No ipak smo dobili ponudu da nam proda novo izdanje i to bez poreza na promet (objasnio je da to može da zavede kao internu prodaju, tj. mi smo kao bili vojska). Cijena – prava sitnica: 450din. Pristali smo, ali smo odustail od Cera i potražili kartu na kojoj ćemo za iste pare dobiti više planina. Uzeli smo kartu na kojoj je bilo Valjevo i planine južno od njega – Povlen, Jablanik, Azbukovica i Medvednik.
    Iscrtasmo planirane trase, i odlučismo se na pokret. Datum dvodnevnog izleta je pomeran napred-nazad po kalendaru, kola su čas bila slobodna čas ne. Nikola se tih dana selio i adaptirao novi stan. Obaveze na fakultetu i sa majstorima su ga pritisle i akcija je dovedena u pitanje. Meni nije bilo do odustajanja i čak sam pozvao još jednog kolegu – cenjenog Zorana Anđelkovića – Šefa (poznatog iz avanture po Ukrajini). On se složio ali samo ako ne pada kiša. Jednog dana smo sva trojca i karta seli u pab i počeli mučne pregovore. Probali smo desetak kombinacija ali nam ni jedna nije bila potaman. Neko je uvek štrčao, ili je put bio skraćen ili odložen u nedogled. Na moju (i njegovu) veliku žalost Nikola je morao da otpadne. Jednostavno nije mogao da odvoji oba dana idućeg vikenda pa je umesto njega upao Zoran. Tri dana kasnije sve je bilo spremno i dogovoreno: moj kec (inače naš vršnjak) je ugovoren kod oca, a Zoran je upućen u tajni Spisak Stvari za Planinarenja. Krenuli smo. Stigli do Valjeva, našli Medvednik, na zadnje staklo kola stavili veliku papirnu kesu sa značkom MUPa i krenuli.

    Plan je bio sledeći. Trebalo je da krenemo podno Medvednika, svratimo do vrha i produžimo za Torničku Bobiju. Ako nas noge posluže idemo i do vrha Vis i onda nazad do kola. Tih tridesetak km za prvi dan bi nas pošteno umorilo pa bi smo posle malo logorske vatre zaspali u kolima. Drugi dan bi smo se odvezli nedaleko odatle i obišli Veliki i Mali Povlen za jedno pre podne, a popodne dovršili u Valjevu po receptu za Šabac. Plan je dakle obuhvatao dva dana i skoro 50km. Mi smo se prvi dan izgubili na Medvedniku.

    Da, na onom Medvedniku na koji je trebalo samo da svratimo, obiđemo vrh i nastavimo dalje.
Prvi problem je bio što nismo imali pojma gde smo došli kolima. Pitali smo jednog seljaka gde je Medvednik, on je mahnuo rukom u pravcu obližnje mrke planinčuge i mi se zaputismo tuda. Našli smo i neki put, čak i jedan putokaz. Išli smo uz jedan lep potok, širokim šumskim putem. Zemlja je bila meka, potok bistar i hladan, drveće golo i vlažno. Uzbrdo, lagano uz priču i navigiranje. Probali smo vodu iz potoka, slušali smo tišinu i gutali oštar vazduh. Svakih petnaest minuta smo se iznova čudili i sa nevericom gledali čas u kartu, čas oko sebe. “Ovo ne bi trebalo da je ovde...”; “Otkud sad ovaj put?” Ipak, puta je bilo i mi smo nastavljali. Došli smo i do jednog izvora čijeg imena sad ne mogu da se setim, ali koji je bio na karti. Tu je bio i par klupa i sto pa smo jeli. Na našu sreću, videla se odatle i planinarska markacija, oni crveno-beli krugovi po drveću. Nastavili smo dalje prateći ih. Na jednom lepom mestu su se putevi račvali: pisalo je da jedan vodi na vidikovac a drugi na vrh. Krenuli smo prvo na vidikovac, prošli kroz jedno parče črvorugave sablasne šume i izbili na predivni kameni greben prekriven mekom mahovinom. Puče pogled, oči i noge se odmoriše.
Potom smo od onog račvanja krenuli ka vrhu da bismo zalutali, izgubili markaciju, izmislili put i vratili se u krug na početno mesto. Ajd ponovo. Ništa. Treći put smo ugledali kako na jednom mestu markacija skreće u guću šumu, naglo uzbrdo. Oštrom kosinom smo grabili napred i gore, preko srušenih trulih debala i kroz gusti čičak. Zoranu se svaki čas činilo da čuje brundanje i urlikanje pa se ukopavao kao skamenjen i osvrtao se kao zec. Ja nisam ništa čuo, ali mi se nimalo nije svidela pomisao da planina još uvek zaslužuje svoje ime. Nastavljali smo dalje, put je čas bio jasan, čas ga nije bilo ali su markacije bile lako uočljive. Posle dosta lomljenja put naglo zaokrenu nalevo i oštro gore. Peli smo se po kamenju i držali za mlado granje dok vidik nije najednom opet pukao a markacije zamukle. Vrh.
    Put nazad je bio lakši i po pravilu kraći. Stigli smo do onog izvora i odmah produžili dalje. Tu je bio neki put, krenuli smo njime. Lako, nizbrdo uz razgovor. Puta polako nestade ali se pojavio potok sa stazom uz njega. Mi tuda. Nestade i staze. Ovde je već postajalo čudno jer nije ličilo na put kojim smo došli. Ipak, nismo mnogo brinuli jer smo išli nizbrdo i mislili da moramo kad-tad izbiti na neku stazu. No, kako smo mi grabili dalje niz potok, obala je bivala sve lošija pa smo svakih dvadesetak metara prelazili na drugu stranu. Rastinje je bilo gusto, obale strme pa smo neretko morali da gazimo samim potokom. Više nije bilo zanimljivo. Bilo je već prilično kasno popodne i postojala je opasnost da nas uhvati mrak na koji nismo bili spremni. Ja sam bio izmoren i relativno ravnodušan ali je Zoran gazio kao nenormalan. Jurio je napred svojim dugim nogama kao da zna kuda ide. Dok sam ja mislio da je to onaj isti potok kojim smo došli i da ćemo prateći njega makar i po mraku stići do kola, on je znao da smo skrenuli sa puta i nadao se bilo čemu. Nekako sam ga ubedio da stane na par sekundi ne bi li smo porazmislili. Bio je u pravu – nije bilo o čemu da se razmišlja. Odlučili smo da udarimo levo uz brdo, da se uspnemo na njega i možda vidimo kakve kuće. Probali smo ali bez uspeha, brdo je bilo ogromno. Nastavili smo paralelno sa rekom preko nekih poljana. Ja sam bio oduševljen kad  sam najzad našao divlju nanu. Ubrao sam je na Zoranovo zaprepašćenje. Spustili smo se opet do potoka a noć se tiho spuštala. Nastupio je onaj zaslepljujući sumrak kad ljudi vide samo sivo a kokoške zaspivaju. Sve je izvesnije bilo da ćemo u ovoj šumi prenoćiti. Ta ideja je mene prilično obradovala s obzirom na moju ljubav prema šumama i onaj veoma debeli sloj suvog lišća po kojem smo gazili. Zorana je ta pomisao užasavala. Noćenje u šumi i divlje životinje su njegovi lični demoni. Jednostavno je odbijao da prihvati takvu mogućnost.
    Uzbrdica je bila oštra a ja premoren. Odjednom sam seo na zemlju i zavapio da ne idem dalje. Nema šanse. Duša mi je izlazila na nos, znojio sam se i tutnjio od lupanja srca. Njemu adrenalin nije davao mira a nije tačno znao ni šta hoće. Kad sam malko ohanuo složili smo se da nastavimo uzbrdo koliko možemo i da vidimo da li će se nešto pojaviti. Išli smo tako još neko vreme kad je prestala bukova šuma i pojavila se mala borova šuma. Probili smo se levo od nje i desno od paprati i žbunja i tako izbili na jedan obli proplanak. Desno se uzdizalo brdo, napred se videla dolina pa opet jedno oblo travnato brdo. Bilo je nemoguće da ih osvojimo. Mrak je već ozbiljno napadao pa smo se okrenuli i pošli nazad sa uključenom baterijskom lampom.
    Druge nije bilo – morali smo da ostanemo tu. Na Zoranovo insistiranje pronašli smo drvo na koje se moglo popeti u slučaju opasnosti i u njegovom dnu zapalili smo vatru. Bilo je dosta suvog lišća i granja, umora i panike a odozdo se čuo potok. Ulogorili smo se na mestu gde prestaje bukova šuma i počinje paprat pa bor. Vatra je lepo gorela, dogovorili smo se za dežurstva i krenuli da skupljamo drva. Izgledalo je da nas čeka jedna lepa noć u prirodi.

    Ne zadugo. Ubrzo pošto smo se raskomotili i privikli na mrkli mrak počela je da sipi kišica. Ništa strašno, samo retka fina oštra kiša. Ona je ipak bila dovolja da se zapitamo šta da radimo ako padne makar najkraća ozbiljna kiša. Pred nama je bilo trinaest sati jesenje noći, a nismo bili baš toplo obučeni. Mislili smo da li da otrpimo ili da se zaputimo preko brda po mraku pa kud puklo. Predložio sam u šali da napravimo kolibu.
Kiša je rasla a sa njom i naš strah. Smrznućemo se, ugasiće nam vatru. Najzad smo presekli i krenuli da stvarno pravimo kolibu. Po mojoj zamisli smo između četiri drveta razapeli konopac koji sam poneo, preko njega naslagali granje a preko granja paprat. Ovo nije bilo nimalo lako. Samo jedan od nas dvojce je mogao da pravi kolibu dok je drugi Zoranovim kišobranom štitio vatru i drva za potpalu. Kiša je skoro pljuštala a mi smo naizmenično trčali po paprat koje je trebalo mnogo. Brali smo je u potpunom mraku jer smo ubrzo obrstili svu koja je bila blizu vatre. Nekako smo kolibu sklepali, preko svega zaboli kišobran i prostrli moju kabanicu. Žurno preneli stvari ispod i ponosno se posadili pod spasonosni krov. Pravi pakao je počeo tek tada.

    Veoma je teško opisati sate koji su usledili potom. Bili smo mokri, bila je noć, duvao je vetar. Bilo je očigledno da nećemo spavati – niti je bilo mesta da se legne niti udobnosti. Pred nama je bilo trinaest sati neizvesnosti. Ubrzo smo shvatili da moramo nešto da radimo, poželjno i da se vidimo. Izvadio sam sveću, zapalili smo je i gledali se. Krov je malo kapao, pogotovo na krajevima, vetar je duvao s boka dok nam je leđa čuvalo brdo. Postajalo je sve hladnije pa smo morali da zapalimo vatru. Skupili smo nekoliko prosuvih grančica i pokušali da ih zapalimo ali nije išlo. Ja sam od Nikole bio pozajmio jedan gorionik na špiritus koji je njegova baba nosila na njivu da kuva kafu. Ponet je s namerom da se pomoću njega uveče skuva čaj od svežih trava, ali je sada unapređen u spravu sa spasavenje života. Nažalost, dal’ zbog naše nesposobnosti ili njegove neispravnosti, tek on nije hteo da se zapali. Umesto toga, iskoristili smo zalihe (oko 0.3L) špiritusnog razređivača da održavamo vatru od mokrog granja.
    Vreme je prolazilo neopisivo sporo. Bili smo mokri, bilo nam je hladno. Vatra se gasila, palili smo sveću, pa opet vatru; baterijska lampa se ispraznila. Kiša nije prestajala, zemlja pod nama je bila mokra. Koliba je bila taman tolika da nas dvojca sednemo a napred između nas vatra. Vatra je bila majušna ali spasonosna. Shvatili smo koliki je problem to što nemamo suvog granja. Lomili smo ono nad glavom, dok smo mogli. Istrčavali smo na kišu i tražili u potpunom mraku bilo kakvo granje i tako iznova kisli. Drhtali smo od hladnoće, okretali delove tela ka vatri i krivili se u nemoguće poze ne bismo li makar malo prosušili odeću. Menjali smo mesta kako bi druga strana bila do vatre, skupljali se u klupčad kako bi zadržali toplotu.
    U jednom trenutku smo shvatili da od izvora nismo ništa jeli. Iako nismo bili nimalo gladni na silu smo pojeli nekakvu paštetu i kao da je malo bilo lakše. Kiša je i dalje nemilosrdno tukla. Vatru je uglavnom održavao Zoran. I dan-danji mi nije jasno kako mu je to polazilo za rukom. Ta vatra nije videla suvo drvo. Na nju smo stavljali mokre grane koje bi se onda tu sušile desetak minuta pre nego što bi se zapalile i onda gorele bednim plamičcima veličine palca. Često se gasila pa smo je hranili nasušnim špiritusom, stalno u nju duvali, mahali poklopcem od posude za hranu. Voleli smo je kao pećinski ljudi. Sebe smo direktno za nju vezali i stalno je posmatrali. Ne manje važna korist od te vatre je bila upravo činjenica da se oko nje mora uvek nešto raditi. Svo to mahanje, okretanje, donošenje, duvanje, zalivanje i čačkanje nam je polako krunilo onih trinaest hladnih mračnih i vlažnih sati. Skoro da nismo govorili. Stegli smo se oko vatre, drhtali i buljili u nju tek ponekad uspevši da u glavi uobličimo čitavu misao.
    Nešto posle ponoći Zoran je počeo da diže glavu i osluškuje. Govorio je da čuje zavijanje. Bio sam uveren da je to on od silnog pljuštanja, straha i hladnoće jednostavno umislio, kao onog medveda. Bojao sam se samo da on ne počne da paniči. Onda sam ga čuo i ja. Jasno se čulo jedno dugo auuu, zvuka oblog kao od flaute, ali čvrstog i definisanog. Nedugo potom još jednom. Skamenio sam se. Od iznemoglosti strah je poprimio neki drugačiji oblik, kao da je razvodnjen, kao da nije moj. Skamenjenost je potrajala samo par sekundi i odmah smo počeli da se organizujemo. Prva reakcija je bila gašenje vatre. Potom smo izvadili jednu moju rezervrnu čarapu i natakli je na jednu kratku debelu granu u nameri da je u kritičnom trenutku polijemo špiritusom, zapalimo i koristimo kao baklju da uplašimo zver. Potražili smo zagubljene noževe.
    Nije prošlo mnogo pre no što smo shvatili da ne možemo bez vatre. Hladnoća je bila ubistvena i stvarnija od zamuklog zavijanja. Tešili smo se da niko normalan ne lovi po kiši, da nas je dvojica, da je to pas. Strah je zaćutao i vratilo se preživljavanje. Zavijanje više nismo čuli.
Prolazio je polako i treći sat posle ponoći. Nije nam bilo jasno kako smo uspeli da provedemo tih devet sati ne radaći ništa, ne mičući se s mesta, ne govoreći, samo smrzavajući se. Dok minuti traju čine se kao sati, ali kada prođu i kada se osvrneš kao da su bile sekunde. Nije izgleda bilo po čemu da se oni sati zapamte, pa su onda nestali iz pamćenja. Od njih nam je ostala samo zima i sve manje dobre volje. Kiša je uporno padala svuda oko nas pa i kroz naš krov od granja, paprati i kabanice. Vetar je bivao sve hladniji i kada bi dunuo ošinuo bi nas hladnim kapima.
    Negde oko četiri sata ujutro kiša je počela da posustaje. Gotovo neprimetno se kolebala hoće li stati ili ne, a i kad je stala nije prestajalo da kaplje sa onolikih golih stabala iznad nas. Kada je pljuštanje prestalo kao da je postalo mnogo lakše. Neka skrivena snaga kao da je ušla u tela i dala nam snage da se uspravimo. Tada je došlo do neverovatnih scena. Ja sam prvo skinuo natopljenu jaknu i sušio je na vatri. Skinuo sam i duks i onako u majci se prošetao po mraku skupljajući drva. Vazduh je bio jednako hladan ali mene kao da je nešto grejalo. Potom sam skinuo i majicu i tako potpuno go je sušio na vatri (rezervna majca je bila u još gorem stanju). Zoran je svoju presvukao i ponovo smo obukli prosušenu odeću. Onda se kiša vratila.
    Za mene je ovo bio najteži deo. Da li sam upravo bio potrošio poslednju snagu ili sam drugi put pokisao još više, tek počeo sam da drhtim kao bolestan. Nisam mogao da kontrolišem telo koje se treslo u amplitudama od desetak centimetara. Bivalo mi je sve gore i najzad nisam mogao da se pomerim s mesta pa je Zoran morao da odrađuje i moje ture po granje. Imao sam sreću da je noć bila na izmaku, mada mi u tim trenucima to nije mnogo značilo.
    Najzad je došlo i to jutro. Negde oko šest sati je počelo da se razdanjuje a istovremeno je i kiša ponovo prestala. Dok sam ja sedeo gotovo paralizovan  Zoranu je opet proradio adrenalin i skočio je da odmah krećemo. Pokušao sam da mu objasnim da ja nisam u stanju da se pomerim s mesta ali on nije hteo ni da čuje. Moralo se krenuti odmah ili nikad. Nije pomoglo objašnjavanje da je pred nama ceo dan a da mojih šestdeset kilograma jednostavno nisu izdržali ovu hladnoću tako dobro kao njegovih metar i devedeset. Nisu pomogle ni molbe da sačeka makar dvadeset minuta da dođem k sebi. Krenuo je da nas pakuje obojcu, da skuplja stvari. Obojcu nas je popakovao i onda počeo da se nervira oko izgubljenog  Nikolinog fotoaparata. Dok ga je tražio ja sam nekako uspeo da se pridignem i natovarim. Našao je fotoaparat i mi krenusmo.
    Nastavili smo onuda kuda smo hteli prethodnog dana. Kroz paprat do livade, pa preko nje levo do doline, u dolini kroz neki šiprag i jele, pa uzbrdo uz drugo brdo. Na vrhu tog brda je bilo nešto mladih jela i u daljini se videlo neko svetlo, kao da je kuća.
    Problem je bio golem. Mi smo imali kartu, ali ne samo da nismo znali gde se na karti nalazimo, nego nismo imali ni najblažeg pojma gde treba da idemo! Nismo znali gde smo ostavili kola, to jest gde je na karti to mesto. Jedino što smo mogli bilo je da potražimo bilo kakve žive ljude i opišemo im mesto gde su nam kola. Tako smo pomislili da krenemo pravo ka toj kući koja je bila dosta daleko, na jednom brdu iza velike doline. Ja sam ugledao na jednom mestu povijenu travu i predložio da je pratimo. Na brdu je bilo stogova sena i brabonjaka pa sam pomislio da je neko tu morao skoro dolaziti i da ima i kakvog puta do neke kuće. Pratili smo savijenu travu i ubrzo naišli na kozju stazu, pa zatim stazu i najzad utabani put širine oko jednog metra. Posle one džungle ovo je za nas bila Knez Mihajlova pa smo radosno nastavili nizbrdo. Sitgosmo i do nekog potoka u dnu doline pa potom i na traktorski put sa sve duboke brazde od točkova. Njime nastavismo uzbrdo i izbismo na pravi pravcati asfaltni put. Bilo je jasno da ćemo kad-tad (a svakako pre mraka) nabasati na nekakvu kuću.
    Ja sam se već uveliko oporavio zagrejavši se čim smo zakoračili, ali je Zoran i dalje bio ispred mene. Odjednom on zavika: “Eno ih kola!” “Jeste, jeste..” rekoh ja smejući se, ali kad sam ga sustigao zaista čudo: sa naše leve strane je pukao vidik u dolinu i na manje od kilometra vazdušnom linijom sijao se moj žuti kec! Obradovasmo se silno i nastavismo putem. Posle nešto vijuganja stigli smo do spasonosnog automobila kojeg smo parkirali pored neke kuće koja je izgledala kao dom ili malo odmaralište.
    U kolima smo imali komplet rezervnu odeću pa smo se odmah presvukli. Sada su već proradili i želuci pa smo se bacili na klopu. Zoran je otišao u kuću i tamo našao neke ljude koji su mu skuvali čaj i sa kojima je podelio sadržaj svoje konzerve. Ja sam ostao presrećan na suvozačevom sedištu, u termo košulji sa uključenim grejanjem. Otvorio sam svoju plastičnu kutiju sa hranom. Unutra su u vodi plivali ostaci kobasice, sira, paštete i krastavca prekriveni gari i pepelom. U slast sam sve pojeo. Ukus nisam osećao samo sam gutao sve to zajedno sa Valjevskom pogačom koja je ostala u kolima. Posle sam se zasladio jednom bananom i bio sam maltene spreman da idem opet.
    O drugom danu planinarenja naravno nije bilo ni govora već smo se zaputili pravo za Beograd. Rezervoar je bio skoro prazan. Posle tristotinak metara smo pokupili jednog meštana koji je išao u obližnje selo koje nam je bilo usput. Pričao je svašta ali smo mi zapamtili dve stvari: prvo kad je rekao da benzin može da se kupi u kafani u tom njegovom selu i drugo kad je onako zabrinuto prokomentarisao “Al’ je noćas rđavo padalo!”  Nas dvojca smo se samo pogledali.
    Kroz kafanu naravno nismo samo prošli. Naručili smo kuvano vino i malo se okrepili dok nam je sa drugog stola dobacivao lokalni pijanac. Nastavili smo put kroz Valjevo i pravac kući. Negde pred Beograd Zoran je imao problema da ostane budan za volanom (ja ne vozim) i terao me da pričam bilo šta. Razbudila ga je policijska kontrola u lipovičkoj šumi.

    Tako smo mi živi i zdravi stigli svojim kućama. Nijedan od nas dvojce nije se čak ni prehladio. Mirisali smo kao šunke i bili smo blatnjavi kao veprovi ali smo došli pametniji i bogatiji za jednu veliku pustolovinu.