Spasoje Vasiljev u knjizi "Mitologija Drevnih Slovena" (1928) piše:

   "Teško je reći da je Trojan bog ili demon slovenski, nešto posve drugo od rimskog cara Trajana, i zato se u ovom slučaju moramo složiti s Jagićem, da je ime Trojanovo postalo od imena rimskog cara Trajana
  
  Sećanje na rimskog cara Trajana bez sumnje je bilo očuvano na Balkanskom poluostrvu i donjem Dunavu, u doba kad su sloveni došli na Balkan
   
  Mnogobrojni gradovi duž Dunava i Save, pa zatim i mnogi putevi, mostovi, klanci i t. d. sve se to vezivalo za ime Trajanovo.
 
   Te gradove ili vojnička utvrđenja, koja su bila u ruševinama, leglo "zmija i jakrepa", obilazio je narod i plašio ih se, verujući da su puni zlih demona, i da su šta više te ruševine i njihovo stalno sedište. A kako su svi ti porušeni gradovi nosili Trajanovo ime, to je onda stvoren i jedan nov demon, koji je kasnije zadobio mesto među prvima, a koji se nazvao Trojanom.
 
   U poznije vreme je narod svaki stari razrušeni grad, ma on i ne bio iz doba cara Trajana, nazvao Trojanovim, ali sad više ne po caru Trajanu nego po demonu Trojanu, jer je verovao da u svakom starom gradu stanuje i živi Trojan.

(...)

   Na planini Ceru, u okolini Šapca, u blizini Trojanova grada, življaše neko lice pod tim imenom, veli Vuk u Rečniku.
   Svake noći iđaše on u Srem kod kakve žene ili devojke. Bojaše se sunčanih zrakova, da ga ne sprže, i zato od dragane odlažaše pre sunca. Kad dođe kod svoje drage, dadu konjima zobi; a kad oni pojedu zob, i petao zapeva, on se odmah vraća u svoj zamak. Jedne noći brat ili muž jedne njegove dragane metnu u zobnice konjima peska mesto ovsa, pa poseče jezik svima petlovima, da ga pevanjem ne probude. Kad car pomisli da je vreme da ide zapita svoga slugu da li su konji pojeli zob. Sluga odgovori da nisu a petlovi ne mogahu pevati, te se tako Trojan odocni kod svoje drage. Najzad videći u čemu je stvar, usedne na svoga konja i pojuri zamku. Sunce ga stiže na putu; on se sakrije pod jedan plast sena; nu dođoše volovi i rasturiše seno, te tako Trojana dohvati sunce i sprži.
  
  Milićević u svojoj "Kneževini Srbiji" ovu priču ovako priča: "U jednom zamku na planini Cer življaše car Trojan: imađaše tri glave. Jedna gutaše ljude, druga životinje a treća ribe. Danju boravljaše u svome zamku na Ceru, a noću u Širunu na Savi. Narodu se nije dopadao ovaj način života, te ode i potuži se sv. Dimitriju, jednom od Trojanovih slugu, i zamoli ga, da upita dvoga gospodara: čega se on boji: "Bojim se samo sunca" odgovori Trojan. Doznavši to sv. Dimitrije da konjima pune zobnice peska mesto ječma, a ljudima zakaže, da svaki svojim petlovima povadi jezike, da ne bi pevanjem objavili Trajanu zoru. To njega omete te se zadocni i sunce ga uhvati. On se zarije pod plast senaČ ali dože bik te prevrne seno i on se rastopi. - Priča dalje veli, da je Trojan u tom beganju ogluveo u selu Glušci, izgubio tabane blizu sela Tabanovci, oslepio pored sela Slepčević, izgubio štit pored sela Štitari, a najveća nesreća mu se desila blizu sela Desića."  "