Kao i uvek, u početku su mnogi hteli da idu. Ideju je dao gospodin
Anđelković (verni čitaoci ga pamte iz avanture sa Medvednika), ali je i
on morao da odustane zbog kombinacije njegovog lošeg
zdravlja i najavljene kiše. Nikola, Vlada i Vasilije takođe
su bili primorani da odustanu, pa smo išli Milica i ja.
Na internetu smo našli informaciju o nekakvoj Stazi zdravlja
koja ide od Prolom Banje do Đavola, pa smo seli na autobus do Banje. Tu
smo u hotelu saznali da takve staze nema: "to samo mi šetamo
ove penzionere da što pre crknu". Upućeni smo da idemo putem
pa da pitamo, uz napomenu da su nam male šanse da stignemo
pre mraka.
Usud je hteo da je pored puta bude ribnjak pastrmki pa smo bili
primorani da tu malo skrenemo. Divna domaća atmosfera, klupe,
vodeničarski točkovi i: "Dve porcije, molim vas." -"Mile, uvati dve
ribe!" pesma za uši i inspiracija za stomak.
Nakon izvrsnog okrepljenja raspitali smo se za put, i primili prvi
blagoslov sreće - gazda je upravo kretao da gore odbaci jednog
prijatelja. Spakovali smo se u Nivu i krenuli katastrofalnim putevima.
Neuništivi ruski četvorotočkaš guta ogromne
kolotrage, gazi kroz bare i rupe, samouvereno grabi napred. Ostavili su
nas kod jedne divlje kruške i pokazali nam put: preko prve
livade, pa vencem do druge i onda kod slova Đ skrećemo dole na drugu
stranu.
Bilo je skoro vedro, delimično sunčano, livade su se zelenele. Prelepim
krajolikom polako napredujemo ka šumi, put je
širok. Tu je jedno imanje, prolazimo kroz njega, krademo
kisele jabuke. Sa obe strane pruža se miran pogled. Naravno, ponestaje
nam obdanice, ali hrabro ulazimo u šumu. Široka
staza, pitoma šuma, puna mladica. Posle nekog vremena
nailazimo na veliki proplanak sa desne strane, koji se
spušta u dolinu i upija poslednje zrake sunca. Dižemo
šator, skupljamo drva, palimo vatru.
Ujutru videsmo da je baš kod te livade ono veliko Đ, i
strelica sa imenom naše destinacije. Putokaz upire na levo,
naspram livade. Ima tu put, i gdegod i poneki putokaz, izgleda kao lak
zadatak. Izgleda.
Put se polako gubi, razblažuje ga široka tvrda crvena
zemlja. Ubrzo ostaje samo jednaka zemlja, strmina i malo krivo drveće.
Nizbrdo. Sve strmije. Da li je moguće da treba ovuda? Pod nama se
širi dolina, litice od meke crvene zemlje i kamenja
– slomićemo vratove. Sad već moramo sami da
smišljamo put; sporadične markacije se sve teže nalaze, i to
na nelogičnim mestima. Ispod nas vidimo đavolje oblike i nekakvu drvenu
platformu. Spuštamo se, klizimo, obilazimo, padamo.
Naravno, nije dovoljno što možemo da se polomimo u ukletoj
bestragiji – počinje kiša. Kiša postaje
provala oblaka. Mi smo na čistini, pod nama se prašina
pretvara u blato, a mi smo ubrzo mokri do kože. Žurimo do onih
platformi, sakrivamo se ispod jedne. Daske iznad nas su razmaknute, i
kaplje, ali bar nismo na pljusku. Ali dokle će pljusak? Da li da se
vratimo, da li odmah da produžimo dalje, ili da čekamo? Čekamo.
Nije prošlo mnogo i kiša je prestala, nebo je
počelo da se razvedrava. Promolili smo glave i popeli se na drvene
strukture. Tu su i đavoli, svuda oko nas. Izgleda da je ovaj prirodni
spomenik sasvim lepo uređen i eksploatisan. Postoji čitav sistem
stepenica i osmatračnica, čak i niz modernih bandera koje će jednog
dana osvetljavati put. Popeli smo se na jednu drvenu osmatračnicu i
ručali. Naravno, razgledali smo i zagledali te neobične zemljane
figure, izvajane vetrovima i kišama. Uistinu jeste neobično
mesto, a to čudno kamenje na stubovima od zemlje privlači svaki pogled
i mami divljenje. Ispod je i neki izvor, nešto kao grobić
ili svetilište.
Dugo smo ostali među tim čudima, ali ipak je bilo vreme da se krene.
Pratili smo bandere pored kojih je išao široki
put. To je već uređena staza, sa mostićima i osvetljenjem. Tik uz put
je jedna omanja pećina, i par odličnih koliba-apartmana. Idući dalje,
dođosmo do jednog većeg kampa – skup od 5-6 kućica
– novihh bungalova i starih privremenih objekata. Auto, ljudi.
Upoznali smo se sa momkom i devojkom koji čuvaju te kućice preko zime.
On svaki dan tu dolazi i sedi, pazi da neko ne dođe da učini
štetu. Jedna od kuća je kafana, koja je do pre samo par dana
radila punom parom, i služila specijalitete ispod sača, pečenje ne
ražnju i slične šumske poslastice. Tu je i veliki natkriveni
sto i par odvojenih klupa.
Iako je bilo rano za dizanje kampa, odlučili smo da tu prenoćimo i da
sutra krenemo nazad za Banju. Imali smo vremena na pretek, pa smo se
družili sa čuvarima dok nisu otišli, krenuli da istražujemo
okolnim putevima i odmarali se.
Uveče smo podigli šator na betonu, pod strehom kafanice. Do
duboko u noć sedeli smo pred vatricom u kaminu i upijali
šumski mir.
Ujutro je valjalo krenuti. Prethodnog dana nam je objašnjeno
da odatle do Banje vode dva puta – možemo da nastavimo
suprotno od Đavola, asfaltnim putem, magistralom i tako 20km. Ipak,
preporučeno nam je da idemo nazad ka Đavolima, pored njih nastavimo
potokom, pa pored neke kuće levo, uzbrdo i onda istim putem kojim smo
došli – kažu, tuda je brže. Naravno da smo tuda
krenuli, i naravno da smo zalutali. Božanstveno je ići potokom, malo je
teže verati se uz dolinu, još teže je ne naći kuću i naći
nekakav put, ali najteže je gubiti vreme dok te čeka autobus za
Beograd. Odustali smo od tog puta i požurili ka putu.
Inače, do onog mestašceta sa kućicama ide nov asfaltni put
koji se završava velikim platoom za autobuse.
Rekoše nam da je Đavolja Varoš stalno puna
turista, uglavnom školaraca, i da smo imali sreće da je bila
jesen i kiša, pa zato nije bilo nikoga.
Krenuli smo putem, izbegavali bezbrojne daždevnjake koji kao da su
padali s neba, kad je počela kiša. Nemamo izbora, napred. U
jednom trenutku, tim nedođijskim putem u suprotnom smeru prođe taksi.
Dok smo stigli da se načudimo i iskomentarišemo, taj se
taksi vratio i mi ga zaustavismo sa molbom da nas poveze do Banje.
Taksista je vozio svoju familiju, ali je ipak pristao, bez obzira na to
što nismo imali novca za punu sumu koju je tražio. Ugurali
smo se trošni auto sa majkom, sinom i taksistom i otpočeli
razgovor. Oni su bili zaprepašćeni da smo spavali u
šumi, pričali nam o letećim ženama i drugim
strašnim pojavama u tom kraju, zbog kojih čak ni majka koja
je tu odrasla, ne sme sama da spava u seoskoj kući.
Stigli smo u Banju dva sata pred polazak autobusa. Da nije bilo
bogomdanog taksiste, ko zna kako bismo i kada dopuzali. Bili smo mokri
i blatnjavi i bilo nam je hladno. Obišli smo Banju, gledali
bolesnike kako lutaju sa plastičnim bočicama oko struka, pili lekovitu
vodu koja teče na senzor, i na kraju čak i ručali u hotelu, na
opšte zgražavanje ostalih gostiju.
Nakon svega, kondukter u autobusu umalo da nas ne pusti zato
što nemamo rezervaciju za naše povratne karte.
Ipak, pustio nas je da stojimo, bilo je mesta i za sedenje pa smo se
ipak bezbolno vratili kućama.
